Putovanja stvaraju zavisnost – Nikola Trifunović

Većina ljudi voli putovanja i priča o njima, ali ipak sedi kući. Vi putujete češće od drugih.
Šta Vas pokreće i koje ste zemlje do sada obišli?

Još kao mali sam želeo da putujem. Imao sam stari geografski atlas iz 1981. godine i proučio ga do najsitnijih detalja.

Sećam se, bio sam u sedmom razredu, dan pred kontrolni iz matematike, umesto da vežbam matematiku, satima gledao atlas. To je bilo otprilike 1996/97. godine.

Među starim knjigama u stanu sam našao jednu koju sam takođe do detalja pročitao. Ne mogu tačno da se setim naziva, ali se zvala nešto tipa “Moderna čuda sveta”. Uglavnom arhitektura. Neka od tih mesta sam kasnije i posetio, a ova koja nisam, imam u planu.

Putujem od 2007, a zvanično bekpekerski od 2009. Do sada sam posetio 71 zemlju. 2007. sam bio u Americi na Work and Travel programu. To uzimam za kao neki početak mojih putovanja. Međutim, prava putovanja sa rancem na leđima počinju tek 2009.

U početku sam obilazio zemlje u okruženju. Mađarska, Austrija, Češka. Kasnije sam išao sve dalje i dalje, Italija, Švajcarska, Nemačka, Poljska. 2011. sam obišao 6 zemalja u Jugoistočnoj Aziji. 2012. sam išao kopnom preko Ukrajine, Rusije i Mongolije do Kine i Hong Konga.

Da li svoja putovanja planirate do najsitnijih detalja ili volite avanturizam i izazove i radije se prepustite lokalnoj atmosferi zemlje u kojoj boravite i istražujete je bez turističkog vodiča?

Za sebe volim da kažem da sam najlenji putnik, jer me toliko mrzi da unapred isplaniram koja ću mesta da posetim i šta ću da vidim u njima. Tek kad stignem u to mesto, raspitam se šta ima da se poseti. Desi se da dođem u novu zemlju bez plana šta ću da posetim, ali zato kad uđem na teritoriju te zemlje, proradi mi adrenalin i za čas pronađem sve na internetu. Jednostavno, ne volim previše unapred da planiram. Onda mi putovanja gube draž ako znam šta ću sve da posetim do najsitnijih detalja.

Međutim, put u Južnu Ameriku sam morao unapred da isplaniram, bar okvirno, kako bih znao kojim ću putem ići i koliko će mi vremena trebati. Plan je bio da posetim Argentinu, Urugvaj, Čile, Boliviju, Peru, Ekvador i Kolumbiju i to tako da idem samo napred, da se ne vraćam istim putem. Donekle sam i uspeo.

Kako izgleda organizacija i priprema jednog putovanja?

Uglavnom guglanje. Krenem sa frazom “Top places to visit in Argentina”. Pogledam par članaka da vidim šta je to što većina preporučuje. Izguglam svako mesto da bih ustanovio da li ja to želim da vidim ili ne. Dešava se često da neko mesto preporuči puno ljudi, ali meni jednostavno ne deluje zanimljivo da bih ga posetio, ili je toliko daleko od moje rute, da me mrzi da idem 200-300 km u suprotnom pravcu da bih video recimo neke ruševine koje mi se ne čine nešto posebnim. Ako je nešto što treba da se doživi, kao npr. Iguacu vodopad, onda je ok i za takve stvari je opravdano uložiti dodatni napor.

Na kauč surfingu sam od 2006. godine, a aktivno od 2008. Upoznao sam dosta ljudi i gotovo da ne postoji zemlja u kojoj ne znam nekog lokalca. Kad isplaniram one glavne atrakcije koje ću da posetim, kontaktiram lokalce da mi preporuče neke stvari koje su njima lepe i zanimljive.

Koliko dugo ste u Latinskoj Americi i šta vam je najveća impresija, ljudi, priroda, nešto treće?

Intenzivno sam putovao skoro 4 meseca. U trenutku pisanja ovog intervjua (04.04.2020), 4 i po meseca, ali sam zadnjih 20 dana u kući kod druga, jer je na snazi zabrana kretanja zbog korona virusa.

Južna Amerika ima impresivnu prirodu, a od arhitekture uglavnom kolonijalne građevine iz perioda španske kolonizacije. Govorim o zemljama koje sam posetio.

Jedna od primarnih destinacija u Južnoj Americi je Patagonija, koju dele Argentina i Čile. Sećam se da sam pre nekih 15 godina video jednu sliku negde, zalazak sunca u stepi. Pisalo je samo Patagonia. Toliko sam se oduševio da mi je kroz glavu prošla samo jedna misao, ići ću tamo jednog dana. To je to. Još tada sam doneo odluku. Nisam ni sanjao da ću mnogo godina kasnije tamo stvarno i otići.

Što se tiče ljudi, do sad sam imao samo dobra iskustva. Argentinci su kao Evropljani. Sve vreme dok sam bio u Argentini, imao sam utisak da sam u nekoj Evropskoj zemlji. Opušteni ljudi, pametni, vole da se zezaju i uživaju u životu. Slično je bilo i u Čileu. Upoznao sam dosta zanimljivih ljudi. Bolivija je bila drugačija, jer tamo preovladava domorodačko stanovništvo sa drugačijom kulturom i načinom života. Ne kažem da je to loše, samo naglašavam da postoji razlika.

Na šta treba posebno obratiti pažnju tokom putovanja i da li ste imali nekih neprijatnosti na putovanjima?

Da ne malerišem, ali do sada nisam imao nikakvih neprijatnosti niti loših iskustava. Trenutno sam u 71. zemlji. Za sve zemlje važi jedno pravilo, “common sense”. Dakle samo zdrav razum. Neke zemlje su bezbednije od drugih, ali ako se rukovodite zdravim razumom, biće sve u redu.

Daću jedan primer. Ako već znate da se nalazite u zemlji ili gradu koji važi za opasan, ne morate baš da se napijete toliko, da ne znate za sebe i da zaglavite do 4 ujutru po barovima i klubovima sa sumnjivim likovima. Ne kažem da će sigurno nešto loše da vam se desi, ali uvek postoji povećani rizik kad sebe dovedete u takvu situaciju.

Meni se recimo u Evropi i Aziji nikad ništa nije desilo, a izlazio sam baš dosta. Kasnije mi je sve to dosadilo. Na ovom putu sam bio samo u jednom klubu i jednom na žurci u hostelu na krovu. U Kolumbiji sam gledao da kad padne mrak već budem u kući ili u bezbednom delu grada gde ima dosta ljudi.

Da li putavanja mogu stvoriti zavisnost?

Svakako. Kad sam kući par meseci, krene da me hvata nervoza i moram negde da otputujem. Mada, dešava se nekad i ono suprotno, umor i zasićenost od putovanja. Ovaj put u Južnu Ameriku sam planirao za period od novembra 2018. do maja 2019, ali s obzirom da sam od kraja marta do početka jula 2018. bio u Kolumbiji i Srednjoj Americi 3 i po meseca, zatim avgusta dve nedelje u Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori, bio sam preumoran da se upustim u avanturu od 6 meseci nakon svega 2-3 meseca pauze.

Znao sam da me čeka dosta kilometara, gradova, planina, pešačenja i osećao sam da mi trenutno nije do toga, već da mi je potrebno da malo odmorim i da se uželim putovanja. Sličan osećaj imam sada u Južnoj Americi. Posle 2 meseca sam osetio umor od puta, posle 3 meseca prezasićenost. To je onaj osećaj kad obilazite nova mesta, a svejedno vam je. Nema one ushićenosti. Što bi se reklo, čisto da ga odradim kad sam već tu.

I eto, desila se korona. Trenutno sedim i silom prilika odmaram. Šta će biti dalje, ne znam. Povratak kući ili ovako odmoran da nastavim putovanje. Zavisi od daljeg razvoja situacije.

Osim svoje domovine Srbije, koju zemlju bi ste posetili ponovo, a u kojoj bi ste voleli da živite?

Uglavnom imam spisak zemalja koje ne bih posetio ponovo. Npr. Bolivija. Video sam sve što me zanimalo i nemam razloga da se ponovo vraćam. Uz to, nije mi nešto legla ta zemlja. Urugvaj je mala i preskupa zemlja. Tamo sam takođe video sve što me zanimalo i nemam potrebe da se ponovo vraćam.

Argentina mi je baš prijala i tamo bih se vratio. Planiram ponovo u Buenos Aires nekad, kad je kod nas zima, a tamo leto. Južna hemisfera je dobra da se pobegne od duge i dosadne Evropske zime. Volim zimu, ali volim je prva 3 meseca. Kad kažem zima, ne mislim na godišnje doba već na hladno vreme koje traje 5-6 meseci. Novembar, decembar i januar su mi ok. Već od februara, dosta mi je zime i samo čekam proleće i toplije vreme.

Jugoistočna Azija je uvek dobra da se ponovo poseti. Navešću primer Tajlanda, iako mi nije baš omiljena zemlja. Novembra počinje sušna sezona i traje do kraja aprila, s tim što je aprila previše toplo pa ga treba izbegavati. Tajland ima plaže, dobar noćni život u haotičnom Bangkoku i još mnoga mesta koja mogu iznova da se posećuju, ali i otkrivaju nova.

Voleo bih da ponovo posetim Indoneziju. Ima još puno mesta koja nisam obišao iako sam tamo bio 4 meseca. Ljudi su fini i prijatni. Osećao sam se dosta opušteno tamo.

Još uvek ne znam da li bih se preselio da živim u neku drugu zemlju. Svi me pitaju da li sam našao zemlju u kojoj bih voleo da živim, ali ja zapravo nikad nisam ni tražio tako nešto. Znam da će mnogima zvučati neverovatno, ali meni skroz prija život u Nišu. Gde god bih se preselio, posle inicijalnih par meseci otkrivanja i upoznavanja grada, verujem da bi se na kraju život sveo na isto kao i u Nišu.

Jedan od mojih omiljenih gradova je Berlin. Ako bih se negde preselio, možda bi to bio Berlin, ali na kratko. Tamo sam želeo da živim kad sam bio mlađi zbog dobrog noćnog života i zanimljivih ljudi koje sam upoznao. Međutim, vremenom se menjaju interesovanja. Noćni život mi trenutno nije na prvom mestu, tako da i Berlin kao opcija polako bledi, ali uvek volim da odem tamo. Nadam se da Ryanair neće ukinuti let iz Niša za Berlin.

Holandija je takođe lepa i opuštena zemlja za život. Jedino je vreme loše. Kratka i ne tako topla leta i česte kiše zbog blizine okeana. Mada, oni nemaju hladne zime kao mi, što je dobra stvar.

Mnogima je san da žive na nekom tropskom ostrvu i da su po ceo dan na plaži. Ja bih tačno poludeo kad bih svakog dana išao na plažu. Ok mi je par dana na putu da odem negde gde ima more, ali ne da budem tamo godinama. Više volim planine i jezera. Naveo bih Zlatibor kao primer.

Danas su u trendu video-logeri (vlogeri) koji putuju svetom i zarađuju novac praveći video klipove sa putovanja.
Da li može da se živi od putavanja i od fotografija i video klipova koji nastanu na tom putovanju ili se vi drugačije finansirate?

Ja na žalost nikad nisam snimao klipove. Postavljam slike s putovanja, ali nikad klipove. Kao što sam već rekao, dosta sam lenj. I za slike je potrebno dosta vremena dok se odaberu one najbolje, obrade, napiše opis, tagovi, postavi na fejsbuk, na fejsbuk grupu, na instagram… Još kad bih snimao i obrađivao klipove, ne bih imao vremena za spavanje. I ovako imam premalo vremena kad putujem. Za čas prođe dan i sutra ponovo sve iznova.

Dosta brzo putujem. Svaki dan novi grad, osim ako je veliki grad pa mi treba par dana. Kad bih malo usporio, možda bih imao vremena za sređivanje klipova, ili da nađem nekog saradnika koji bi montirao materijal koji pošaljem. Dosta njih mi je reklo da bi volelo da gleda klipove. Možda nekad krenem da snimam.

Slike koje slikam, stavim za prodaju, ali nema tu neke velike zarade. Kad jednog dana uspem da stavim za prodaju sve slike koje sam slikao, možda dođem do neke ozbiljnije cifre. Putovanja finansiram od drugog posla kojim se bavim. Pravim sajtove. Mnogi kažu, super, ti možeš da radiš dok putuješ. Mogu, ali ne radim. Volim da putujem brzo i kratko, a radim kad sam kući. Radio sam i u Kini kao nastavnik engleskog pa sam jedno vreme putovao od ušteđevine iz Kine.

Početkom godine se svetom proširila pandemija virusa COVID-19. Vi ste rodom iz Niša, ali se trenutno nalazite daleko od Niša. Razmišljali ste da se vratite u Srbiju, ali je problem oko transporta brzo eskalirao u totalnu obustavu avio saobraćaja.
Šta je za vas veća dilema, ostati tu gde jeste i snalaziti se narednih nekoliko meseci dok traje pandemija ili probati da se domognete Srbije po bilo koju cenu?

Dok je korona buktala u Kini i dok su tamo zaključavali ljude u stanove, u Južnoj Americi se nije ni pričalo o tome. Južna Amerika je do početka marta bila skoro pa bez ijednog slučaja virusa. Sećam se da sam još u Argentini čuo za koronu. Prošao sam celu Argentinu, Čile, Boliviju, stigao u Peru, a da se ovde skoro nije ni pričalo o tome.

Sve se promenilo bukvalno preko noći. Bio sam u gradu Kusko. Vratio sam se iz obilaska Maču Pikčua i Humantaj jezera nedaleko od grada i rešio da odmorim dva dana pre nego što nastavim za Limu jer sam bio umoran. U nedelju uveče je predsednik objavio da Peru uvodi vanredno stanje i da se od ponedeljka uveče ukida sav avio saobraćaj.

Drug kod koga sam u Limi trenutno, rekao mi je da pokušam nekako da dođem do Lime u ponedeljak, jer posle toga neće biti moguće. Jedva sam našao avio kartu i došao u Limu pre zatvaranja Perua. Da sam imao bar još jedan dan za evakuaciju do Argentine ili Kolumbije, mogao bih da dođem kući nekako.

Dok sam tražio načina da izađem iz Perua pomoću spasilačkih letova, Evropa je zatvorila granice, a sledećeg dana i Srbija. Kao poslednja opcija je ostala Ambasada Srbije u Buenos Airesu koja je pokušavala da izvuče 17 naših državljana iz Perua. Oni su kasnije organizovali let do Beča preko Austrijske avio kompanije. Karta je bila preskupa, 800 evra Lima – Beč. Nije postojao organizovan transport do Beograda, a u Srbiji su pretili odlaskom u karantin u šatorima u Moroviću na 28 dana svim povratnicima iz inostranstva. Svi ti uslovi povratka mi nisu odgovarali i rešio sam da ostanem u Limi do daljeg.

Napomena: Kasnije sam saznao da transporta od Beča do Beograda nije ni bilo. Država Srbija nije ništa organizovala. Srećom, turistička agencija kojom je ta grupa ljudi putovala, organizovala je taksi prevoz od Beča do Mađarsko – Srpske granice po ceni od 100 evra.

Meni je ovde ok. Leto je. Svakog dana 26 stepeni, uveče takođe toplo. Jeftino je. Ne plaćam smeštaj pa mi je svejedno da li sam ovde ili kući.

Koje putovanje i koja zemlja je vama bila najveći izazov?

Logistički Argentina jer je ogromna, a mesta koja treba posetiti su razbacana i ništa nije blizu. Često su rastojanja između dva grada 300-400 km, a negde i 1000-1500 km. Bio je izazov napraviti plan puta za Argentinu i Čile tako da ne moram da idem napred nazad, već samo napred. Samo unutar Argentine sam leteo 4 puta. Jedan let je trajao 3 i po sata, a i dalje sam bio u istoj zemlji. To vam dovoljno govori o veličini te zemlje.

Takođe je trebalo isplanirati da neke delove na severu Argentine posetim pre početka kišne sezone, a delove na krajnjem jugu u sred leta, jer su leta u Patagoniji ionako prohladna. Svakog dana sam bio u duksu i jakni. Uglavnom zbog prejakog vetra koji maltene duva non-stop. Gotovo da se ne sećam da sam bio u kratkim pantalonama i majici u Patagoniji. Tek kasnije na severu Patagonije gde je malo toplije.

Što se tiče izazova, osvrnuo bih se i na putovanje od 3 i po meseca iz 2012. godine, kad sam kopnom išao od Srbije preko Mađarske, Ukrajine, Rusije, Mongolije i Kine, sve do Hong Konga i avionom do Šri Lanke.

Kina je sama po sebi bila izazov jer veoma mali broj ljudi govori engleski, a gotovo sve je samo na kineskom jeziku. Čak sam i stopirao par puta u Kini. Nijedan od vozača nije govorio engleski, ali sam se nekako snalazio i uspeo da im objasnim gde idem. Najveći problem je jelovnik u restoranu. Gledajući jelovnik na kineskom jeziku, nisam imao pojma šta je šta, tako da sam uvek tražio restorane koji imaju jelovnik sa slikama.

U to vreme nisam imao smartphone, a nisam nosio ni laptop sa sobom. Mape gradova sam slikao foto aparatom i tako se snalazio po gradovima, a i kad sam putovao između gradova. Nisam imao GPS. Kako bih znao gde se nalazim, detaljno sam slikao Google Maps, zapisivao gradove kroz koje ću proći i pomno pratio znake pored puta.

Tad mi to nije teško padalo jer je to bio jedini način. Čak sam se osećao srećnim za razliku od ljudi koji su putovali pre Google Maps-a, jer sam imao pristup mapama, a da nisam morao da nosim one teške detaljne knjige s mapama puteva kao neki putnici. Kad se setim tih vremena, pomislim kako bi mi danas teško palo da moram ponovo tako da putujem, bez smartphone-a i GPS-a.

Danas upalim aplikaciju i na mapi pratim plavu tačku. I to je to. Milina. Najviše mi mape pomažu kod obilaska gradova. Označim sva mesta koja želim da posetim, osmislim putanju tako da ih sva posetim i samo idem napred.

Pogledajte kako je izgledala njegova privremena kuća u Limi i nabavka hrane za vreme vanrednog stanja.

[Dodato 25.aprila 2020.]

U vreme objavljivanja ove vesti, Nikola je bio na putu ka Srbiji i uspešno se vratio u Niš na Uskrs 19.aprila 2020. On je snimao svoj povratak i poslao je redakciji svoj video sa tog putovanja. Pogledajte kako je izgledao njegov put iz Lime preko Londona i Beograda do Niša.

Ukoliko želite da pratite Nikolu tokom putovanja, zapratite njegov Instagram profil:

https://www.instagram.com/nixyjungle/

https://www.instagram.com/p/B887SlLHmFh/

https://www.instagram.com/p/B87B8j0H3cb/